НАРОДНИ ДУХОВНИК – мање позната српска историја

Почетком 18 столећа, у време када верска гоњења смењују кугу и ратове, Срби из Будима се жале на католике, који нагоне „шизматике“ да славе њихове обреде, а свештенике излажу руглу и подсмеху: Високо су небеса, а тешка наша телеса!

У тим смутним временима, живео је народни духовник, који себе назива „писцем“, а с поносом истиче да је ученик Кипријана Рачанина. Он је иконописац, илуминатор, филозоф, преписивач, поета, језикословац… Књижевност Гаврила Стефановића-Венцловића на народном језику, била је по упрошћеном правопису, с умекшавањем сугласничких група! Читавих 100 година пре Вука, он је дао слова Џ,Ћ и Ђ. Осим, реформе правописа и језика, увођења народних назива за црквене празнике, и сакупљања народних умотворина, залагао се за Свето писмо на народном језику.

У својим беседама напада одређеност племства од народа, и отуђеност свештенства од пастве. Они нису помагали народ, па им Венцловић пребацује: Свој род и племе презирете, како бисте туђине невернике и своје душмане прихватили и помогли! Они нису помагали оскудне србске цркве у књигама и одећи, већ јерусалимске Грке, које никада нису ни видели! Нарочито је агитовао против турчења, да се не допусти ни једној души погинути!

За физичку лепоту каже, да је онаква кавом је Бог створио, а за душевну напомиње, да је не треба гледати очима, већ ваља умом! По души свако може бити леп, ако не може по телу. Јер, за разлику од спољашње, унутрашња лепота се мења човековом вољом. Благородност није по крви и новцу, већ по делу! Народ је за њега говорио: Клетва му је сабља у језику! А клетва простог народа, пре или касније увек постиже циљ.*

Венцловићева паства су били грађани, трговци, занатлије, учитељи, бирови, ђаци и војска. То је Венцловићев народ. Стално им је говорио, да крађа није само „харамлук“. Постоје и мирни разбојници, законити отимачи. Осуђивао је лаж, превару или закидање на мери, а таквима, ситним свакодневним преварантима, који редовно иду у цркву, држе пост, па чак и подижу задужбине, Венцловић поручује: Где је икада од туђих суза ваљала задужбина? Или: Није пост само не јести мрсну храну… већ и не јестиљудско месо“.

Венцловић се залагао, да се права побожност везује за знање. Где влада незнање и примитивизам, ту нема ни Бога међу људима. Јер, у лењу и злу душу мудрост не улази! Отуда, просветитељска улога се намењује мирској пастви, у свакодневном рационалном животу, а не само монаштву, које живи у ирационалном свету. Родољубље, Венцловић ставља изнад вере, истичући неравноправан положај жене.

Венцловићево дело је било вишеслојно, намењено различитим друштвеним слојевима. У своје списе је уносио читаве збирке народних умотворина. Библијске текстове је тумачио језиком шајкашких паора, давао поуке из астрономије, налажећи сличност између васионе и човековог тела, састављао рецепте за мирисе и балзаме, или давао лекарске поуке. Интересовао се за народне изреке, пословице и загонетке, а његова збирка има око 700 пословица и прича (загонетки).

Такође је први поделио народне песме на женске и јуначке, уводећи народни језик у беседништво. Он је 100 г. пре Вука увео народне називе за црквене празнике, због чега је полагао рачуне црквеним великодостојницима! Пише на народном језику по библијском узору. Православне беседе Гаљатовског и Барановича, преводио је на народни језик. Уз један навод апостола Павла 1753 године, даје коментар: Писмо које се својом памећу не разбира, оно бије и мори људе!

Венцловић се залагао, да се Свето писмо преведе на народни језик. Заступао је Оригенову поделу Светог писма на материјалну, психолошку и духовну садржину. Материјални садржај је значење списа, психолошки има морални смисао, а духовни има пророчки и мистичан значај.

Моћ, да класичне изворе стави у службу потреба свога времена, омогућила је старој мудрости, да бљесне у новом руху народног језика, модерно и актуелно, захваљујући Г. Венцловићу, који је мудрост саобразио времену у коме је живео. Отуда, у јеванђељу по Матеји и стоји: Мудрост не рађа само мудрост, она је мајка свему!


Приредио С. Филиповић, из књиге Милорада Павића, „Гаврил Стефановић-Венцловић“, СКЗ, Бгд. 1972.

Извор:

Индивидуална филозофија

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.